Da li Srbiji predstoji "vakuum" stanje?

Drugi deo ove priče jeste smanjenje zarada zaposlenima kroz povećanje poreza na zarade sa sadašnjih 12 na 20 odsto, čime bi se smanjile nominalne plate većini zaposlenih u Srbiji. Ovaj porez bi mogao dati rezultate jedino ukoliko bi se odnosio na zarade lica koja ostvaruju ekstra profit.

Ako ovim idejama Vlade dodamo i postojeće poreze na mobilni telefon, oružje, kola i šta sve ne, stičemo utisak da se politika vlasti u Srbiji svodi na oporezivanje svega i svačega što se oporezivati može (a oporezivati se može štošta).

Otpuštanja i smanjivanja zarada s jedne strane i nemanje adekvatne radne snage, pad demografskog aktivizma i mali natalitet s druge otvaraju još jedan veliki problem zvan penzioni sistem. Moramo biti svesni da smo za nama imali bitne političke izborne (a manje više svi do sada izbori bili su bitni i presudni za građane Srbije) i da je „nestanak" turbulencija te vrste morao da se plati povećanjem i do tada neodrživih plata i penzija. Ovo nas dovodi u vrlo neprijatan položaj, jer je to upravo i glavna stavka naših rashoda koji nas vuku na dno (veoma visoka javna potrošnja).

Naime, naš penzioni sistem je zasnovan na sistemu transfera novca od zaposlenih ka našim starijim sugrađanima koji su ispunili uslov za odlazak u penziju, ili su u procesu privatizacije u nju "oterani". Ovaj sistem je odlično funkcionisao 60-ih kada je na jednog penzionera dolazilo šest zaposlenih, a sada kada je taj odnos smanjen na nešto ispod dvoje zaposlenih, stvari se drastično menjaju. Zar Vam sada, znajući ovaj podatak, predlog da penzije treba da iznose 70% plate ne zvuči i suviše bizarno?

Naravno, rešenje za ovaj problem postoji, ali su opet potrebna značajna sredstva i tu su se problemi ponovo uhvatili u krug koje je jedino, kao Gordijev čvor, mačem moguće preseći, birajući manje zlo. To manje zlo je upravo sveobuhvatna reforma penzionog sistema koja će u budućnosti sprečiti ovakve probleme u kojima se sada nalazimo.

Rešenje zvuči jednostavno. Hajde umesto da dajemo drugima, štedimo sami za svoju budućnost. To su upravo drugi i treći stub koji su odavno prestali da se pominju u političkim forumima. Iako sve zvuči vrlo logično i jednostavno, problem leži u tom prelaznom periodu (da ne kažem, u tranziciji), jer bi jedna generacija morala da ima dvostruke izdatke. Eto, upravo tu trebaju da idu privatizacioni prihodi, a ne na prazna obećanja, seoske puteve, fasade zgrada, a sve zarad dobijanja bar još nekog političkog poena. Ne! Treba pomoći generaciji koja treba da izdvaja i za svoju starost i za penzionere, da se koliko toliko rasterete. Ne treba ni podsećati kroz šta je sve ta generacija prolazila i mislim da ovo društvo može da se odrekne tih fasada, seoskih puteva, nameštenih tendera i punjenja džepova političarima, bar na neko vreme, ili ne može?

Da li Srbiji predstoji „vakuum" stanje?

Bez adekvatne strukture fizičkih faktora proizvodnje, sa kapitalnom insuficijencom u potpuno raštimovanom i neefikasnom institucionalnom ambijentu rezultati dosadašnje politike nisu izostali, a ogledaju se u ekonomiji:

- Javni dug Srbije iznosi 70% BDP ( ne računaju se najavljeni krediti u vrednosti od 6 milijardi evra);

- Nivo privredne aktivnosti je na 66% BDP iz pretranzicione 1989. god.;

- Indeks nekomfornosti privrede je 0,31 pri čemu je tolerantni nivo ovog indeksa 0,10 (prema A. Okuna);

- Stopa inflacije 9,45% (povećanje PDV-a kao mere Vlade u rešavanju budžetskog deficita dovelo bi do rasta inflacije);

- Stopa nezaposlenosti preti da pređe 20% ( smanjivanje broja zaposlenih u javnom sektoru kao i recesija izazvana ekonomskom krizom imale bi za posledicu preko 100 000 nezaposlenih u Srbiji);

- Stopa štednje je 12,8 % što je dvostruko manje od razvijenih privreda i skoro trostruko manje od najdinamičnijih privreda u razvoju (Indija i Kina);

- Kreditni rejting BB je opao i na granici je preporuke za investiranje;

- Tržište kapitala je u padu, a akumulativnost privrede je ispod akumulativnosti privreda u tranziciji;

u pogledu društva:

- Povećani politički rizici;

- Pad demografskog aktivizma;

- Rast demografskog rizika i niza socijalnih patologija;

- Neadekvatna ponuda radne snage i kadrova;

- Negativna stopa prirodnog priraštaja;

- Neefikasne institucionalne reforme;

- Nesređeno geopolitičko pozicioniranje zemlje;

- Nejasna orijentacija ni prema Rusiji ni prema EU;

- Populistički pristup reformama javnog sektora (zdravstva, obrazovanja);

- Jaka negativna selekcija i negativni autoriteti.

Dakle, u privredi sa ovakvim karakteristikama teško se mogu praviti bilo kakve projekcije, pa prema tome i voditi i smislene politike i kreirati valjane strategije. Postojeća politička elita nema snage, volje, a ni želje za bilo kakvim pomakom. Njoj odgovara trenutno stanje koje vodi ka uvođenju novog političko-ekonomskog poretka, tranzicionizma odnosno večite tranzicije, koji neminovno vodi do „vakuum" stanja. Srbiji su potrebne nove snage, one koje su najviše propatile u proteklih 20 godina i čija agonija ne prestaje, a to je generacija 70-ih.

Novi pristup, novi koncept, novi optimizam

Javni dug, krediti i vanzemaljci

Poslednjih nekoliko dana intenzivno se misli, priča i piše o nekim novim kreditima koje Vlada Srbije planira da uzme od kojekakvih sila. Običnom građaninu sva ta priča ne znači ništa dok je jednog dana, u skorijoj budućnosti, ne oseti na svojoj grbači. Tada, će nažalost, kao i obično biti kasno. Zato sam sebi postavio pitanje kako običnom čoveku, prosto i jasno, objasniti šta mu se dešava u dvorištu, a da ne pomisli da su mu u isto sleteli vanzemaljci.

Pitanje je, dakle, šta su „povoljni" aranžmani, gde idu i šta prouzrokuju?

Država Srbija, kako ne bi proglasila bankrot, mora od pojedinih svetskih institucija, ali i država, uzeti neki novac. U poslednjih nekoliko dana pominju se cifre od oko 6 milijardi evra. Mnogi ekonomisti smatraju da je ovaj kredit neophodno uzeti radi očuvanja stabilnosti dinara, „peglanja" budžeta i još koje čega dok drugi smatraju da uzimanje tog novog kredita može uzrokovati turbulencije koje će za rezultat imati usporavanje i onako usporene privredne aktivnosti, rast inflacije, ishitrene reforme javnog sektora, jačanje političkih rizika i pad kreditnog rejtinga Srbije.

Dakle, čemu su namenjeni ti novi krediti?

Krediti ili popularnije aranžmani koje odobrava MMF (u vrednosti od tri milijarde evra) namenjeni su deviznim rezervama, a ne „peglanju" budžeta odnosno smanjenju budžetskog deficita. Kredit Rusije od milijardu evra namenjen je izgradnji metroa, dok je kredit Kine namenjen izgradnji mosta Zemun-Borča. Krediti raznih međunarodnih institucija i komercijalnih banaka namenjeni su „peglanju" budžeta, ali i raznim projektima od kojih je najvredniji Koridor 10 od skoro tri milijarde evra.

Dakle, kao ni dosadašnje „pozajmice", ni ove nisu namenjene povećanju proizvodnje. Ako nemate šta da proizvedete nema ni šta da izvezete. U poslednjih nekoliko meseci izvoz konstantno opada. Postavlja se pitanje: Kako država bez proizvodnje i izvoza, planira da vrati napravljeni dug?

Koliki je uopšte taj dug i iz čega se sastoji?

Javni dug Srbije već sada iznosi preko 70% BDP i ako vlast uporno pokušava da izgura informaciju kako se on kreće između 30 i 40 % BDP. Ova informacija, koju plasiraju vladini „eksperti" je polovična. Dug od 30% -40 % BDP se odnosi samo na obaveze prema inostranstvu pri čemu ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da postoji i unutrašnji dug. To praktično znači da u javni dug moraju da se uključe sva dugovanja države i njenih preduzeća na unutrašnjem planu, a to podrazumeva i obaveze po osnovu stare devizne štednje. Ovaj dug je sada na nivou trenutnog spoljnjeg duga čime se ukupan dug podiže na od oko 70% BDP. Ukoliko bi, a u najavi je, Vlada uzela dodatne kredite u vrednosti od 6 milijardi evra, javni dug bi se popeo na 90% BDP.

Razlog zbog kojeg vlast „snažno" plasira informaciju o javnom dugu od 30% BDP može se tražiti u ideji likvidacije ili stečaja društvenih preduzeća. U svakom slučaju, i da vlast upotrebi recept otpisivanja unutrašnjeg duga tako što će uvesti stečaj u državnim preduzećima ili likvidaciju istih, nama ostaje izuzetno visok spoljnji dug od 50% BDP koji ima tendenciju daljeg rasta jer sumnjam da Vlast u narednom periodu planira da učini zaokret koje bi se ogledao u pokretanju proizvodnje i rastu izvoza. Ovoj vlasti više odgovara večita tranzicija odnosno tranzicionizam nego pristup konceptu reindustrijalizacije u cilju savladavanja prepreka u periodu tranzicije. Naravno, stečajevi i likvidacije javnih preduzeća za sobom povlače „palete boja".

Kako „ispeglati" budžet?

Smanjenje budžetskog deficita vlast vidi u uvođenju radikalnih mera koje se ogledaju u smanjivanju plata, odnosno broja zaposlenih u javnom sektoru ili povećanju PDV-a na nekih 20%. Vlada Srbije po svemu sudeći nema adekvatan pristup rešavanju ovog problema, a kamo li dugoročnu strategiju. S druge strane, građanima Srbije apsolutno nije jasno stanje u kojem se nalaze, a da ne govorimo o tome kako im ni na kraj malog mozga nije šta bi moglo da ih zadesi u budućnosti.

Dakle, šta je ono što je moguće u ovoj situaciji?

Ukoliko bi se povećao PDV došlo bi do inflatornog pritiska i obaranja ekonomskog rasta zarad namirivanja nagomilanih obaveza. Inflacija bi dovela do obaranja zarada odnosno smanjenja kupovne moći građana. Više cene, manje plate prouzrokovale bi blagi šok. Izostao bi dugoročni efekat.

Na drugoj strani su reforme javnog sektora. Vlast reformu javnog sektora vidi u otpuštanju zaposlenih i smanjivanju zarada. U ovom trenutku smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru opteretilo bi dodatno budžet obzirom da je država po zakonu dužna isplatiti otpremnine onima koji će ostati bez posla. Pristup reformama javnog sektora od strane vlasti je i više nego populistički pristup. No, „reforma" je jedna ozbiljna i složena tema koja zahteva poseban „naslov". Rešenje jeste u reformi javnog sektora, ali kakvoj reformi, o tome drugi put.